ХЕРЦЕГОВАЧКИ СИКИМИЋИ ОД 1580. ГОДИНЕ
Дана 15. јануара 2008. године, самостално сам кренуо у неизвјестан посао и одлучио да напишем родослов свих Сикимића. О томе смо некада и раније говорили, али није било конкретних покушаја и резултата. Свако временско одлагање више није имало оправдање, а временска дистанца би додатно оптеретила захтјеван посао који је било неопходно урадити. На самом почетку рада нисам могао предвидјети, да ће подаци из 20-ог вијека значајно успоравати и отежавати овај рад. За све што је постигнуто поред литературе, било је потребно прочитати неколико хиљада страница матичне архиве СПЦ, и добити све могуће податке из општинских матичних уреда. У међувремену сам дошао до потврде сазнања, да је Јован Петров доселио у засеок Задрвеницу - село Влаховиће око 1765. године. То смо и раније знали, из породичног предања са кољена на кољено, али су неки извори писали да су Сикимићи доселили на Хргуд у неком сасвим дугом времену. У другој половини 20-ог вијека, појединци су обично писали књиге партијских хвалоспјева а поријекло породица у тим књигама је било у другом плану.
Написати родослов Сикимића је велика одговорност као и привилегија. Родословље или генеалогија је наука о постанку, поријеклу и развоју породице. Ово је рад у коме није довољно знати лијепо писати, слаткорјечиво описивати своје братственике, већ је по мени најбитније да се унесу основни подаци од свих породица. Родослови могу бити усмени и преносе се са кољена на кољено, исто могу бити писани родослови као монографија или у сличном облику. Раније су родослови преношени усменим предањем са кољена на кољено, а данас се пишу као монографија или у неком другом облику. Предмет проучавања родословља у ужем смислу су, презимена, имена чланова породице, матични подаци чланова (датум и место рођења, крштења, венчања, смрти), породични симболи и грбови, као и родбинске везе између чланова шире породице, географска распрострањеност и миграција. Као предуслов за писање родослова, потребно је имати довољно јаку вољу и жељу, као и развијену националну свијест. Поред свега наведеног потребно је доста времена и средстава, као и за сваки рад од великог значаја. Најпоуздани извори су у сачуваним архивима СПЦ, који су једним дијелом преписани у матичну архиву општина, а један значајан дио недавно је трајно нестао.
Опште је познато да је историјска као породична архива, у највећем дијелу била подређена интересима разних владара на овим просторима. У честој промјени државних и националних граница, идеологија и режима, дешавале су се велике сеобе народа па је било „потребно“ уништити архиву, која сведочи о постојању народа или породица на одређеним просторима. И данас смо свједоци нестанка и уништавања разних докумената и архива, које могу бити свједоци времена и догађаја, народа и породица на одређеној територији. Нисам историчар, али сам свакако већ одавно прилично упућен у онај дио наше забрањене историје, за коју овдје нема простора за опширнијим писањем.
Скоро сваки режим у прошлости, као и данас, имао је своје плаћене историчаре звани „чудотворци“, који су обрађивали историјске догађаје по њиховој тренутној потреби. Поред забрањених историчара, ову тезу и званично свједочи забрањена античка историја, која је писана на грчком и латинском језику. Фалсификовање наше националне историје, драстично почиње од потписивања Берлинског мира 13. јула 1878. и владавине Аустро - угарске, а скоро све што је написано је планирани фалсификат са дугорочним циљем. У том временима бурне историје српског народа, један дио наше породице је игубио везу са матицом, коју тек у данашњем времену можемо успоставити. У току Првог и Другог свјетског рата, уништен је огроман дио културно историјског наслеђа, а упоредо се вршио притисак на историчаре и свештенство, уништавали родослови и најстарији натписи на споменицима. У другој половини 20-ог вијека, све што је написано морало је проћи цензуру атеистичке власти, која је у сваком сегменту покушала потиснути националну свијест нашег народа, у чему је нажалост добрим дијелом и успјела. И данас живимо у времену и простору, гдје се знање и истина често третирају као ексцес, прекршај и кривично дјело ако то „виша сила“ процијени.
Овај наш родослов сам планирао и написао са уношењем основних података, што је у складу са праксом коју су раније многи писали, али у некој сасвим другој форми. То значи, да сам у први план ставио генеалогију огранака, која сама по себи врло прецизно описује историјска кретања огранака породице у предметном времену. Било каквим другим начином писања не бих могао постићи резултат, који сасвим јасно одсликавају шеме родослова и породица. Родослов првих десет генерација је од великог значаја и урађен је са намјером, да се лакше могу разумјети родослови свих огранака породице. Генеалогија је писана по генерацијском редослиједу, од најстаријег до најмлађег сина у истој генерацији до генерације 14. (њихова дјеца су генерација 15.). Огранци породица урађени су на посебним страницама, тако да имају јасан преглед у свим генерацијама. Разлика година рођења у истој генерацији, је последица склапања бракова у различитој старосној доби мушких потомака, који су имали мушке потомке и наставили родослов. Недостатак имена женских потомака у старијим генерацијама, у неким случајевима даје привид склапања бракова у касним годинама. Ако се пажљиво погледа генеалогија огранака породице, шеме родослова и породица, све недоумице постају разјашњене. Након више од 4 године непрекидног рада, може се констатовати да је постигнуто више од очекиваног. Сада имамо родослов који је поставио нове критеријуме у овој области, надам се да ћу успјети урадити и штампано издање.
Анализом свих доступних историјских извора, података и породичних предања, дошао сам до неколико нових сазнања о породици Сикимић. Ми смо једна од типичних аутохтоних српских породица, поријеклом из Старе Херцеговине, тј. данашња Источна Херцеговина (РС). Мало српских породица има тако богату историју, и прецизно познато поријекло као што има породица Сикимић (о томе касније), која је до сада позната у протеклих око 430. година и досадашњих 15. генерација. Овдје имамо уписане све Сикимиће са планете, сем огранака који нису успјели урадити базу података, и у том дијелу није уписана само женска популација. Сви потичемо од једног човјека, исте смо вјере и славимо исту крсну славу Светог Георгија – Ђурђевдан (сем огранака Жлијеби и Кришковци). То су просто чињенице које потврђује ово породично дјело, гледано са културно-националног, као и са историјског аспекта. Постављање породичног грба долази као печат богатства породичне историје, и повратак традицији која је била забрањена по доласку Отоманске империје. О најстаријим Сикимићима из почетка 16. и 17. вијека у два наврата је писао историчар и др. Горан Ж. Комар („Један значајни Херцеговачко-бокељски род – Сикимићи“ и књига „Херцеговина у Боки“), који је дао велики допринос националној историји, истраживањем поријекла и кретања српских породица.
Постоје многи историјски извори који говоре о поријеклу породица са ових простора. У тим изворима Сикимићи се помињу у Пилатовцима, Пожаревцу, Перасту, Жлијебима, Истри и многим другим мјестима. Историчар Јевто Дедијер Сикимиће доводи у везу са поријеклом од бана Пилата и братства Пилатовци (Опутне Рудине - Билећа), од кога потиче и наш најпознатији физичар Никола Тесла. На том подручју и данас се налази село Мириловићи, које је у том времену било под Отоманском империјом. Најновија сазнања сасвим јасно говоре, о директној породично-поименичној и генерацијској вези са породицом од Јована, који је доселио из Мириловића у Суторину. У архиву Венеције (извор др. Горан Ж. Комар) помиње се харамбаша Јован (Јово) Сикимић, који је рођен око 1615. у Мириловићима под Турском, а емигрирао у Суторину под млетачком управом. Јован је имао синове Симона и Томаша (погинули у рату), и Вука харамбашу и капетана, који је рођен око 1645. у Мириловићима. Хајдучки харамбаша и капетан Вук Јованов, помиње се као суборац Баја Николића Пивљанина (извор Јован Н. Томић), у млетачким операцијама у околини Херцег Новог, августа 1684. године. Вук Јованов је послије Кандијског рата 1669. одселио са породицом из Суторине у Пулу, да би се послије пада Херцег Новог 1687. вратио и населио поново у Суторину. Вук Јованов је имао Симона и Јована (Јова), који је рођен око 1675. у Пули, а помиње се у судском процесу у Новоме 1711. године. Јован Вуков је имао Трипа, Тома и Петра, који је рођен око 1705. у Суторини, а помиње се у попису становништва 1750. у Жлијебима („Ноте од соли“), са 8 чланова домаћинства. Један од тих осам чланова домаћинства био је Јован Петров рођен око 1740. године, који је доселио у засеок Задрвеницу, село Влаховићи у данашњој општини Љубиње око 1770. године.
Ових првих 5. генерација повезао сам на основу поменуте литературе (по предању знао сам за Јована Петрова рођеног 1740. из генерације 6.), следеће генерације из црквене и матичне архиве, а поједини рођаци су имали нешто и записано. Због недостатака имена предака и потомака, у родослов није уписан Шћепан рођен око 1655. године у генерацији харамбаше и капетана Вука. На основу свега наведеног и на основу анализе која је рађена у складу са мојим скромним знањем, системом рада и могућностима, долазим до следећих сазнања. Надам се да сам овај истраживачко-визионарски рад успјешно апсолвирао, да би званично написао прве познате генерације и тако коначно написао Родослов породице Сикимић.
- Отац од Јована Сикимића непознат, рођен око 1580. у Мириловићима - Билећа
- Јован (неп.) Сикимић - харамбаша, рођен око 1615. у Мириловићима – Билећа
- Вук Јованов Сикимић - харамбаша и капетан, рођен око 1645. у Мириловићима
- Јован Вуков Сикимић, рођен око 1675. у Пули – Истра
- Петар Јованов Сикимић, рођен око 1705. у Суторини – Херцег Нови
Јован Петров је рођен око 1740. у селу Жлијеби – Херцег Нови, и доселио у засеок Задрвеницу, село Влаховићи општина Љубиње око 1765. године. Послије кратког боравка у Задрвеници, Јован Петров се оженио и имао четири сина: Стевана, Лазара, Ђура и Голуба. Због терора од турака, безбједносних и економских разлога, морали су се раселити у неколико пограничних села. По договору браће, раселили су се довољно далеко да буду заштићенији од турака, а довољно близу да један другом може помоћи у евентуалној невољи. Око 1820. најстарији Јованов син Стеван сели са породицом на село Жрвањ - Љубиње, а такође и намлађи син Голуб са породицом у село Дола – Билећа. Лазар сели са сином Спасојем у засеок Љубомишље, а синови Глигорије и Благоје, одселили су са Влаховића у Стране – Калиновник око 1825. године. Ђуро Стеванов је одселио у село Дубочицу – Љубиње око 1835. године. Остоја Глигоријев је одселио из Калиновника у село Друговићи – Лакташи око 1850. године, а његов брат Тодор у село Стране – Шавник 1870. године. Ђуро је остао са синовима Симом и Јованом у Задрвеници, а трећи син Никола сели на Хргуд – Берковиће око 1840. године. Стеван Голубов из Дола одселио је са сестром у село Шешковци - Лакташи око 1850. године. Породица у селу Кришковци – Лакташи, је од Стеванове сестре која је задржала презиме Сикимић.
Ако је нека породица одселила у 19. вијеку, њени подаци на овим просторима нису сачувани и није познато како су и када нестали. Ђуро Ћетков је одселио са села Жрвањ - Љубиње у село Миљевац – Невесиње око 1870. године, а његова браћа Лука и Петар у Ратишевину – Херцег Нови око 1865. године. По породичном предању потомака, Васиљ Ћетков је одселоио са синовима Ћетком и Савом са Жрвња у село Цапарде - Зворник око 1870. године. На Жрвњу је остао Лазар Ћетков, који је одселио на Крњин Камен око 1865. године. У општини Шековићи постоји село Сикимићи, у које су из Црне Горе (село Црњаци) доселили Петар, Томо и Ђорђе око 1880. године. Огранак породице у Жлијебима, може бити једино од Петровог брата Трипа који је рођен око 1700. године, због тога што је брат Томо имао само још једног члана породице. Послије ових најстаријих догађаја слиједе нова расељавања у ближе и шире окружење, а касније миграције и колонизације у више праваца бивше Југославије.
Овај наш родослов има посебну вриједност због саме чињенице, да остаје као трајан споменик нашим прецима да се памте и не забораве. Успјех у новим породичним контактима, прелази границе очекиваног и има непроцјењиву духовну вриједност. Један дио путешествија огранка сада познајемо, али то није дововољно да би се хронолошки о свима опширније писало. Овај кратак историјски увод у расељавања мањих и већих огранака породице, остаје као темељ за даље истраживање и допуњавање. Можда се ово могло урадити боље, другачије, краће или опширније, али то препустимо времену и ониима који долазе. На самом крају желим да се се захвалим свим сарадницима, који су својим радом омогућили успјех родослова са којим се можемо поносити.
Дизајн и грб - Драшко Б. Сикимић.
Аутор - Бранко Ђ. Сикимић
Љубиње - 2011. године
